ULTIMII REGI RĂZBOINICI DIN EUROPA

EPISOD NOU ÎN FIECARE MIERCURI DE LA 22.00

HARALD HARDRADA – Kralj Harald III

Harald Hardrada (cca. 1015-1066.) potiče iz kraljevske porodice koja je vladala u Norveškoj i Danskoj. Kako legenda kaže bio je čuveni borac koji je ratovao čak i u dalekim zemljama i borio se sa zmajevima i lavovima.

Kao mladić bio je jedan od vođa u vojsci svog brata, kralja Olafa. Olaf Haraldson II (995-1030.) doneo je hrišćanstvo u Norvešku, učestvovao u reformisanju zemlje, uspostavljanju biskupije i ukinuo je robovlasništvo. Uprkos posvećenom učešću u ovim promenama, bogate i uticajne aristokrate nisu bile impresionirane, već su uspele da proteraju Olafa 1028. godine. Nakon dve godine provedene u izgnanstvu u Rusiji, vratio se da povrati presto. Nažalost, poginuo je u bici kod Stiklestada, a Harald je morao u izgnanstvo.

Harald, petnaestogodišnjak željan avanture, završio je u Rusiji baš kao i njegov brat nekada. Tada počinje dramatična priča Haralda Hardrade. Došao je na dvor Jaroslava Mudrog (978-1054.) koji je pripadao dinastiji Rurik. Jaroslav je bio militantni princ koji je uživao u društvu plaćenika sa severa, te se Harald ovde osećao kao kod kuće. Zašto? Razlog je bila oblast kojom je vladao Jaroslav, koju su često napadali švedski vikinzi, a Harald je odlično znao njihove veštine ratovanja.

Čuveni vagabund

Harald Hardrada nije dugo bio na Jaroslavljevom dvoru. Uskoro je krenuo na jug, u zemlje koje su opisane u bajkama i legendama. Godine 1034. Stupio je u službu vizantijskog vladara Mihajla IV Paflagonca (1010-1041.). Početkom devetog veka gusarenje je bilo u porastu u tom delu sveta, zato što su muslimanski ratnici postali dobri moreplovci. Glavni centri koje su pustošili Arapi u ovom delu su bili Krit i Rodos. Ovo je bio razlog zbog koga je vizanstijskom vladaru bila neophodna podrška, a Harald koji je o moreplovstvu znao izuzetno mnogo, imao je iskustva i u ratovanju protiv gusara. Kako je ispunio svoj primarni zadatak, Harald se obreo u Maloj Aziji gde je, zahvaljujući svojoj inteligenciji i hrabrosti, pokorio nekoliko desetina gradova sa svojim ljudima

Rezultat sporazuma iz 1036. godine, između vladara Mihajla IV i kalifa Al-Kaima, je rešavanje sukoba tako da su Vizantinci mogli slobodno da posećuju sveta mesta. Verovatno je Harald bio tamo kako bi osigurao hodočasnike koji su išli na grob Gospoda Hrista. Nakon Svete Zemlje bio je na Siciliji koja je bila pod arapskom vladavinom, gde je postao poznat po neverovatnoj hrabrosti, smelosti i dovitljivosti. Ubrzo nakon toga (1060-1091.) kada je Harald napustio Siciliju, ona pada u ruke Normanima pod vođstvom Rodžera I-og.

Domovina

Nakon smrti vizantijskog vladara, Harald odlučuje da se vrati. Vraća se Jaroslavu Mudrom i 1044. godine ženi se njegovom ćerkom Elizabetom. Kako je stekao bogatstvo mogao je da oformi sopstvenu vojsku sa kojom se slavno vratio 1045. godine u Norvešku, gde ga je kralj Magnus I Dobri načinio suvladarom. Ovaj krhki sporazum bi bez imalo sumnje doveo do rata da Magnus nije umro 1047. godine. Hardrada je ojačao zemlju i ograničio ovlašćenja bogatih. Ipak, za njega nije bilo dovoljno da bude samo kralj Norveške.

Svena Estridsona (1020 - cca. 1076.) je Magnus postavio za kralja Danske i on je uspeo da uspostavi red u zemlji i da drži sve pod kontrolom. Haroldu Hardradi se nije svidelo to da Sven ima presto. Od tada počeo je da organizuje periodične napade na Dansku sve do 1064. godine kada su sklopili primirje. U Skandinaviji je bio mir ali se norveška riznica praznila.

Stopama predaka

Vikinški napadi na englesku zemlju su postali tradicija. Pripovedale su se priče o pljačkanju priobalja i borbi na stranoj teritoriji. Kada je umro engleski kralj Edvard Ispovednik, i kada ga je nasledio Harold Godvinson, brat novog vođe, Tostig, nekadašnji Erl od Nortambrije, tražio je pouzdane saveznike za ostvarenje svog cilja u Engleskoj. Probao je sa Škotskom, ali njihov kralj je imao sopstvenih problema. Sven Estridson takođe nije bio zainteresovan da ratuje. Međutim, Hardradu, kome je život ušao u kolotečinu, brzo je ubedio da se pridruži.

Harald je oformio flotu od oko 200 do 300 brodova. Drugi Vikinzi, prinčevi sa Šetlandskih i Orkni ostrva, vođe iz Irske i sa Islanda, pridružili su se kralju Norveške. Tako je, 15. novembra 1066. godine, poslednja vikinška ekspedicija došla na ušće reke Tajn gde je čekao Tostig. Napad je počeo na severu. U isto vreme, flota normanskog vojvode Viljema bila je na francuskoj obali Lamanša i čekala povoljan vetar.